Usled izrazitih problema u tumačenju osiguranja robe (KARGO) i osiguranja odgovornosti vozara (CMR) došlo je do značajnog nerazumevanja suštine ove dve potpuno različite vrste osiguranja.
Znatan broj učesnika u realizaciji spoljnotrgovinskih poslova: organizatori prevoza, zastupnici tereta, uvoznici i izvoznici nisu dovoljno ili uopšte upoznati sa rizicima u smislu oštećenja ili gubitka na pošiljkama u drumskom transportu.
Osnov za osiguranje robe (KARGO) u drumskom transportu određuje paritet isporuke (Incoterms), razgraničenjem tačke i momenta prelaska rizika vlasništva između prodavca i kupca, na osnovu ugovorenog kupoprodajnog pariteta.
Osiguranje odgovornosti vozara (CMR) pokriva isključivo štete, za dokazanu subjektivnu odgovornost vozara, po međunarodnoj Konvenciji CMR, o drumskom prevozu, i ne predstavlja nikakav automatizam za priznavanje šteta na robi.
U slučaju događanja oštećenja ili gubitka na pošiljci u drumskom prevozu obaveza dokazivanja eventualne odgovornosti vozara pada na teret vlasnika robe što po pravilu rezultira dugotrajnim i potpuno neizvesnim procesom.
Osiguranje robe (KARGO) ima jasno definisane osigurane rizike, princip „Numerus Clausus”, dok kod osiguranja odgovornosti vozara po CMR Konvenciji osiguravači cene i razmatraju sve činjenice i okolnosti vezane za štetni događaj pri odlučivanju o pravu na naknadu.
Sudska praksa, u okviru vođenih sudskih sporova, u Srbiji stala je na stanovište da u slučajevima krađe celog vozila sa robom ili dela pošiljke, ukoliko je isto bilo parkirano na obeleženom parkingu i propisno obezbeđeno, nema odgovornosti vozara za štetu.
Proizilazi da dokle god se vozar drži obaveza iz Konvencije (CMR), ugovora o prevozu i javno-pravnih propisa, u slučaju događanja oštećenja ili gubitka na pošiljci, ne postoji osnov za odgovornost iz njegove delatnosti.
Osiguranje odgovornosti vozara (CMR), na mesečnom i godišnjem nivou, je deset puta jeftinije od osiguranja (KARGA) tako da ni po ekonomskoj logici „koliko para toliko i osiguranja” ne može predstavljati zaštitu interesa vlasnika roba.
Postoji suštinska razlika između osiguranja robe i osiguranja odgovornosti, kao potpuno različitih vrsta osiguranja, usled čega često dolazi do sporova i značajnih šteta koje, najčešće, snose vlasnici roba.
Predmetna situacija uzrok je sporova ili raskida odnosa sa organizatorima prevoza/vozarima obzirom da i osiguravajuće kuće, koje su vozaru osigurale odgovornost iz delatnosti po CMR- u, usled navedenih činjenica, u slučajevima događanja oštećenja ili gubitka na pošiljci, restriktivno odbijaju odštetne zahteve ili ulaze u sporove svesni da vlasnik robe neće moći da dokaže krivičnu odgovornost vozara i tako nadoknadi svoj gubitak.
Na osnovu značajne osiguravačke prakse, navedeno se ne odnosi samo na trenutnu situaciju na prostoru zemalja regiona već i na celokupan prostor Evropske Unije, zaključujemo da je, u zavisnosti od ugovorenog pariteta po Incoterms-u, osiguranje robe putem kargo polise jedina moguća zaštita interesa vlasnika roba.